Blog

Perfekcionizam „Sutra ću!“ „Ionako mi nije stalo.“ „Prošli put mi je falio još samo jedan dan.“ „Ovog puta ću izaći na ispit tek kada sve naučim.“ „Nisam dovoljno dobro uradio rad.“ „Pohvalili su me samo zato što im je žao mene, u petom redu imam slovnu grešku.“ „Sigurno ću pasti, nisam naučila poslednje dve strane.“ „Ovaj crtež je katastrofalno loš.“ „Još samo da dodam nekoliko detalja, ne mogu još da predam rad.“ Ovo su samo neke od rečenica koje koristimo kada sumnjamo u sebe i pokušavamo da sve uradimo savršeno. Perfekcionizam ima mnogo lica. Neki pribegavaju taktici beskonačnog odlaganja, neki uspevaju da prate ritam koji su sebi zadali, osećajući sve veći pritisak i nezadovoljstvo. Moguća je i potpuna predaja, nepokušavanje da se išta uradi, povlačenje iz života, okrivljavanje drugih. Nije neobično ni traženje alternativnih načina pribavljanja samopoštovanja, često destruktivnih. Sve ovo je praćeno strepnjom, napetošću, neraspoloženjem, strahom od budućnosti i krivicom. Jasno je da ovakve težnje postepeno počnu da utiču na sve sfere života. U početku dete može postizati izvanredne rezultate i sve je naizgled sjajno. Roditelji su ponosni, bodro ga voze s aktivnosti na aktivnost, nastavnici se otimaju na koje će ga takmičenje poslati. Međutim, kako raste dete, tako rastu i zahtevi koje okolina postavlja pred njega. U jednom trenutku je za dete sve to previše i tada se ruši njegov svet. Drugi put koji vodi u istom pravcu je u vezi sa odustajanjem i/ili beskonačnim odlaganjem. Stav – nije me briga, ali da jeste ja bih to uradio savršeno. Odakle nam dolazi ideja da je samo savršeno dovoljno dobro? Odgovor je kompleksan i razlikuje se od osobe do osobe. Sigurno je da izvesnu ulogu imaju neke od naših urođenih karakteristika, usmerenost na detalje, savesnost, potreba za nagrađivanjem ili izbegavanjem kazne, na primer. Zapravo, perfekcionizam možemo da posmatramo kao vrstu razvojne faze, u neku ruku, on to i jeste, jer dete prolazi kroz doživljaj svemoći kada počne samostalno da se kreće (odmah posle toga sledi razočarenje kada shvati da ne može baš sve). Osim toga, vaspitanje i kontekst u kome dete odrasta, takođe, čini neke osobe podložnijima perfekcionizmu. Deca od kojih se očekivalo da odmalena preuzmu uloge odraslih, češće mu podležu. Moguće je da Vi niste dobili u detinjstvu dovoljno potvrda svoje vrednosti i to ne znajući prenosite svojoj deci. Ukoliko perfekcionizam posmatramo kao dimenziju na kojoj možemo pozicionirati svakoga, gde se nalazi Vaše dete? Gde ste Vi? Vaš roditelji? Da li dominira u nekim oblastima ili je opšta tendencija u ponašanju i mišljenju? Koliko su te oblasti važne detetu? Na početku problem može izgledati bezazleno, ali je tada i najlakše rešiti ga. Time možemo da izbegnemo iscrpljivanje, odustajanje, pad efikasnosti i samopouzdanja. Lek je u saznanju da jesmo dovoljno dobri i da je na nama da pružimo sve što možemo u datom trenutku, u zavisnosti od spoljašnjih i unutrašnjih okolnosti, da je u redu pogrešiti i da je važno ići dalje. Kroz razne životne i školske situacije možemo naučiti kako da budemo dobri prema sebi. Na taj način dete prirodno postiže sve bolji uspeh u životu. Uostalom, zabrinutost i neprestana provera da li savršeno hodamo nas može dovesti samo do pada, zar ne?